PROCVETALE MAJSKE RUŽE

Pesma posvećena Momčilu Gavriću najmlađem vojniku Prvog svetskog rata

Procvetale majske ruže,
 crvene i bele,
da umile ljudska srca,
mirisom su rajskim htele.

Al' prazno srce u tuđinca
prosute je žedno krvi
i željno da ruši, pali,
u pepeo zemlju smrvi.

Zaplaka se moja majka,
suze liju iz oblaka,
strašan oganj da ugasi
i dečicu svoju spasi :

"Dragi sine, dušo mila,
slomili su meni krila,
al' ti trči, sebe spasi
i u inat ti porasti.
Budi hrabar, pošten, dobar,
budi slika svoga roda,
plamičak u hladnoj noći,
zraka sunca što će doći,
posle jada, posle tame,
da zaleči naše rane,
za tebe se s neba molim
i korake tvoje brojim
i strah sklanjam s tvoga puta,
da ne padneš, ne zalutaš,
da se nikad ti ne predaš
i da uvek napred gledaš...."

Hladno srce osvajača
nesrećom se tuđom hrani,
al' dok cveta majska ruža,
ognjište će da odbrani.

Ana Scout Milinović

Odred izviđača "Lune" u spomen parku Tekeriš odaju počast učesnicima Cerske bitke 

Kada je Austrougarska 1914. godine objavila rat Srbiji, njena ogromna sila naišla je na neočekivano jak otpor, što je pokrenulo ciklus neviđenih ratnih zločina nad civilima.
U vrtlogu krvavog pira, koji je imao za cilj da utera stravu u kosti i izbriše sa lica zemlje neposlušno i nepokorno stanovništvo, našao se i maleni Momčilo Gavrić koji je te ratne godine imao nepunih 8 godina

Kada je u narodu prostrujala vest da austrougarske trupe masakriraju i pale sve pred sobom u Mačvi i Pocerini, Momčilov otac Alimpije poslao je osmogodišnjeg sina kod strica s porukom da spremi nejač u zbeg.
To je spaslo glavu mališanu.
Vrativši se kući, našao je zgarište i svoju porodicu zverski pobijenu.
Iako prestravljen hrabro se uputio kozjim stazama u vrleti Gučeva da pronađe srpske vojnike.
Pred komandanta Šestog artiljerijskog puka Drinske divizije, majora Stevana Tucovića, doveli su dete, iscepano i krvavo od probijanja kroz žbunje i šipražje.
Ispričao je šta se desilo njegovoj porodici i tražio top da ih osveti. Iste večeri poveo je baterijskog izviđača, Zlatiborca Miloša Mišovića u selo, da mu pokaže neprijateljske položaje. Zajedno su bacali bombe i svetili Gavriće. Tada su postali nerazdvojni .

Za junaštvo u bojevima na Gučevu i Kolubarskoj bici mali Momčilo unapređen je u čin kaplara, najmlađeg na svetu. Početkom 1915. preživeo je epidemije koje su desetkovale stanovništvo Srbije.
Poslednji se povlačio sa svojim „Drincima“ pod teškim borbama, jer je divizija imala zadatak da štiti nepregledne

zbegove u klisuri Ibra. Držeći se za šinjel ratnog poočima Miloša, mali Momčilo je prešao preko zavejanih albanskih planina.
Miloš je pazio Momčila, davao mu zadnji zalogaj, nosio u naručju.
Jednom je visoki Zlatiborac iznemogao seo u sneg i rekao mu da nastavi sam. Momčilo se sklupčao uz njega i rekao da neće da ga ostavi, da će umreti s njim. To je dalo snagu žilavom gorštaku da nastavi mučni marš kroz smetove.

NAREDBA VOJVODE MIŠIĆA
Tokom obilaska Drinske divizije na Kajmakčalanu, vojvoda Mišić se zapanjio kad je u rovu video jedanaestogodišnjeg dečaka u uniformi.
Strogo je upitao majora Tucovića šta dete radi na Kajmakčalanu.
"Gospodine vojvodo, kaplaru Gavriću je neprijatelj ubio roditelje, sedmoro braće i sestara i baku. S nama ratuje još od Cera, bio je na Kolubari, prešao Albaniju, disciplinovan je i ranjavan" - odsečno je raportirao major Tucović.
Po naređenju vojvode Mišića istog dana je kaplar Gavrić unapređen u podnarednika, a naredba je pročitana u svim jedinicama srpske vojske.

Velika dobrotvorka Lejdi Pedžet zvala ga je srpski vitez. Grci su mu postavili zlatnu ploču na Krfu. Francuski predsednik Miteran mu je 1985. dodelio orden, a general Lepardije je rekao: „Šteta što niste bili francuski vojnik, imali biste spomenik na Jelisejskim poljima.
Preminuo je u Beogradu 28. aprila 1993.godine.